Zgrada u kojoj je hostel je vrlo vjerojatno iz sovjetske ere, čisto sumnjam da je ovaj stil gradnje bio prisutan nakon raspada sovjetskog sojuza.
Pozvonio na vratašca, pustilo me unutra. Istražio na kom su katu još u domaji. Kad sam izletio iz slabo iliti nikako osvijetljenog lifta prva stvar koja me osupnula je stubište iz pakla. Trebalo mi je malo da se naviknem na scenografiju. Jesam li kojem slučajem ipak završio u Ukrajini?!? Fakat izgleda kao da je bomba pala.
Okrenuo se oko sebe, dvoja vrata ispred mene i jedna iza, nigdje natpisa za hostel. Potipkao se malo sa vlasnikom pa mi reklo da su moja vrata br. 132.
Pozvonio, a otvorio mi neki kompić. Upoznali se, kompa se zove Damir, izbjeglica je iz Rusije, točnije iz Njižneg Novgoroda. Tek što sam skinuo šuze, eto babe na vratima. Zdravstvujte, skoro pa u isti glas rekosmo oboje. Kompa Damir nam je služio kao tumač jerbo baba nije spikala ingliš. Platio babi u dolarima, nikakav problem, računčič nisam dobio, nikakva registracija, sve mi jasno, crnjava teška. Raskomotih se u sobi. U sobi su četiri kreveta, dva na kat. Dva zauzeta, biram donji slobodni, gornji mi nije djelovao sigurno, škalice lagano napukle. Već neko vrijeme me stiskalo, pa se brže bolje ulovih pedale do ćenife. Ćenifa, na moju žalost, odvojena od kupatila. Bit će trke, kad nitko ne bude gledao, na pranje dupeta. Guz papir, bolje rečeno deriguz, no boljeg nema. Obavio poso, oslušnuo miče li se tko po stanu, pa se raspalio do kupatila oprat dupence. Tuširanje ću pustit za posli, nije mi se dalo još. Pala neka sitna čakula sa Damirom, kad na vratima Sergej. Da, i on je bjegunac od mobilizacije. Bemti sve, kakva vremena. Obojica su tu privremeno dok ne smisle šta sa svojim životima. Osim naše sobe, bile su tu još dvije dvokrevetne. U jednoj od njih ću spavati zadnja dva dana. Kontaktirao agenciju sa kojom dogovarao izlete po Kirgistanu pa izletio na hodnik zapalit cigar. Opalilo me neko čudenje, nisam znao što bi pa se ulovio krkat onih par sendviča što samo nosao još iz Zagreba. Trebalo je to izist da se ne usafta. Ponudio kompu al me je nekako nepovjerljivo pogledao i zahvalio. Neš, ne moraš, izist ću sve sam. Ovi iz agencije niš ne odgovaraju, bit će, pao odjeb. Bit će veselo ako je to slučaj, no odlučio pričekati do sutra, pa ako i dalje budem na odjebu ću se zaletit do njih. Nazvao ženu, kratko joj opisao di sam došao i tko su mi kompići. Vani i dalje slinila kišurina, pa se odlučio ipak bacit pod tuš, te ubit oko. Slabo iliti nikako se spavalo u avionu. Madrac mekan, kušin mekan, sve nešto škripi, nadam se samo da nema bubica. S tim mislima utonuo u san. Nemam pojma kad sam se probudio, vani mrakača, a kompa Sergej je udarao po tastaturi, radi čovjek. Skuhao si kavicu, da dođem sebi pa opet u hodnik na pušing. Neka zimica me ćapala, nije ni čudo, obzirom da od kad sam krenuo spavanja gotovo i nije bilo. Uru i pol koliko sam uspio odspavati, nije me regeneriralo, još sam više u banani. No, moram ostati budan, bar još neko vrime jer ću po noći prodavati zjake. Bacio oko na mob, ovi iz agencije ništa nisu odgovorili još. Odlučio se promuvat malo po kvartu, ubit vrijeme. Kiša nije prestajala, al ekipa je jurila na sve strane. Nije mi se dalo ništa slikavati, nekako sam nikakvog raspoloženja. Vratio se nazad u hostel, zakurio jednu na hodniku pa se uvalio u krevet. Nap time, vrijeme je za regeneraciju, sutra slijedi istraživanje okoline. Good bye and good night.