Kišica je kenjuckala cijelim putem do željezničkog, puhalo turbo. Uletio u zgradu a unutra kaos, milion ljudi, svi nešto trkeljaju, drotovi ulovili nekog tamnog pa mu kopali po stvarima. Na ekranu vidim moj vlak al ne piše na kom je peronu. Ulovio neka dva levata u radnim odijelima pa ih pitao za peron. Jedan me glatko otfakao, a drugi mi govori da će reć spikerica. To mi je turbo pomoglo obzirom da se ništa nije čulo od žamora. Stao u red na šalter informacija, sto ljudi čeka a meni kvla kreće za 20 minuta. Lagani nervoz me ulovio. U tom trenutku onaj kompica koji me nije otfakao pokazuje mi da vlak stoji na 3. peronu i da se moram popentrat gore po stepkama pa okolo. Ubo sam pravi perončić, vlak je naravno bio tamo. Trebalo se spustiti po stepkama a sve otvoreno, kiša lije… Uletio u 5. vagon, a trebica me dočekala za čekirat kartu. Iskrcao stvari pa izletio van zakurit jednu na brzaka jer pitaj Boga kada će biti prilika drugi put. Nije mi smetala ni kiša, ionako sam bio fino mokar. Patrona od vagona reče da moram uletitit jer da krećemo. Usisao zadnji, dugi dim i frknuo cigu ispod vagona. Konačno se mogu raskomotiti. U međuvremenu, u kupe mi uletio neki kompa pa se pozdravili i upoznali. Kompa Pavel je iz Irkutska, i ide poslom u UB, dilat sokiče i vodu.
Pavel
Brzo smo se skompali, mi Slaveni, bratja. U kupeu do nas, finski par koji ide bičikletama đir mjesec dana po Mongoliji. Od njih znači ništa. Dva kupea poslije nas, mlađahna Njemica, Katja. Ona ima neki dil sa frendom koji ima đip, pa će sa njim kao, a u zadnjem kupeu vagona, španjolski par, oni pak idu dalje za Peking, i planiraju turu od desetak dana. Moj plan da ću u vlaku ubost nekoga za đir po Mongoliji, čini se, pušavela. Sjeo nazad kod Pavela, pa počeli trkeljat nešto. Počeli kao na engleskom, al da bi on radije po svom, a neka ja po svom. On mene kuži kao sve, a ja njega svaku petu. Krenuli smo, pa izvadio sendvičaru. Kruh se fino mrvio, a podriguša debelo narezana i sir samo što ne ispadnu. Nekako to pojeo pa srknuo kavu. Obzirom da se iskipao prije vlaka nadao se da me neće čopiti dok ne dođem u UB. Govori Pavel da je vlak mongolski i da je puno bolji od ruskih. Well, bar kenja je bolja nego u ruskim.
Guz papira naravno nema. Bit će da se ekipa istovarala moćno od Irkutska. Posljednja Ruska stancija prije grane, stali smo na pol ure. Smotao si bio par cigara u vožnji, da ne gubim vrijeme kad stanemo.
Do grane navodno ima par sati pa zalegao. Stali na grani pa uletio Ruski tim, carina, murja za dokumente, drot sa đukcem. Teta iz carine ulovila Pavela tlačit jer je imao u dvije kartonske kutije uzorke cuge koje nije prijavio. Na kraju ga pustila. Nakon Ruske strane vlak se prekobacio na mongolsku stranu. Mongoli obavili svoj dio. Na obje granice izgubili smo po dva sata sa svake strane. Prilično zamaraju će. Zalegao bi a moraš bit stand by. Morali čekati mongolsku lokomotivu, pa ekipa izletila na kurenje. Pridružio nam se i Rus Dima, pa palo fotkanje.
Potrpali se nazad u vagon, palo lagano podapiranje, pranje zubiju pa spavanac. Grijanje je bilo odvrnuto na turbo, a prozori se nisu mogli otvoriti. Vrtao se ko krme na ražnju. Oka nisam mogao sklopiti. Misli su mi već bile u Mongoliji. Valjda ću u hostelu naći neku ekipu za nešto kraće ture. Čak mi na pamet palo da probam promijeniti karte za avion za koji dan duže. Sa nemirom u glavi, vjerojatno sam u nekom trenutku i zaspao.