Do Milana je brat bratu trebalo 5 sati vožnje sa kratkim stajankama. Uspio sam uzgojit dva para novih jajaca, neka ih. Sad do Tangiera još malo manje od tri ure, Na gejtu uglavnom zmazani, i nas par bljedolikih, Pokušao ubit oko al nula bodova. Cijelo vrijeme se komešao, ne bi li pronašao pravu poziciju za sjedenje al đaba, friško uzgojena jajca mi baš nisu dali mira.
Da se ipak zna sa kim smo letili.
Konačno kopno, slijetanje je časkom. Da sam morao sjediti još pol ure mislim da bi počeo grist oko sebe. Sletili smo, i to trdo.
Zrak je imao poseban miris, afrički, malo smrdunjav, Otišli po ruksake, pa do rent-a-car-a po avto. FIrst car je name of the game. M je bukirao avto, pa se natakario na pult, a kompice nigdje. Ja otišao van zapalit, i javit se da smo stigli. Vrnuo se natrag, a faca od M-a, je bila onako reklo bi se prilično uzrujana.
Nije nam đubre zmazano hjelo dat avto jer nismo platili osiguranje, tj. moramo ga sad platit da bi ga dobili. A još smo morali platit 3.500 milje zmazanih dinara za avto, jer smo platili dio kod bukinga.
Lijepo je počelo, hahahaha.
– Ništa, treba vidit šta se može napravit, pa nećemo sad pocuclat avto, inače ćemo morat busom, a znaš i sam kakvi su im busevi.
– Mda, sad ću vidit šta se da – kolutajući očima rekne M.
Morali smo odustat od prvotnog auta, a dobili smo drugi avtić, manji neki, s tim da je zmazani zabloko karticu od M na milju evra, u protuvrijednosti zmazanih dinara.
Zmazani rekne da ga pričekamo tu malo da će se časkom vrnut pa ćemo do avta. Gorio sam od znatiželje kakvo avto nam je zmazani sredio. Nekako sam imao filing da smo se oboje sagnuli, a zmazani nam ga je uvuko do kraja, hahahahahahha.
And here we go, Suzuki Alto. Na prvu autič nije izgledao loše, iz daleka, no kako smo se približavali mogle su se primjetiti određene mane. Tipo, otkriveni bunker, nema ni kazića, a ni radia. Morat ćemo pjevušit da nam ne bude dosadno. Benze je bilo taman do prve benziske, par kilometara od aerodroma.
Natankali pa krenuli dalje. Danas smo trebali doći do Chefchaouen-a.
Na slici ( dole) smo još prilično svježi, bez obzira na neispavanost.
Vožnja oko Tangiera se može komotno svrstati u “nemo’š vjerovat” rubriku. Postoje kružni tokovi al pravila nema, tko jači tlači. A i putokazi su banana, na kraju smo morali stat da pitamo di skrenut za Tetuan. Obzirom da domicilno stanovništo od stranih jezika razumije jedino usrani francuski nije nam išlo na ruku. Od francuskog sam jedino znao fraze: mersi, msj, si vu ple, eskuzemua, i vu le vu kuše avek mua. Ovu potonja je narafski bila potpuno beskorisna, hahhahaah. Prve tri sam odlučio iskoristit. Skužio sam drota i skontao da će najprije on pomoć, sem ako mrzi gejeve, ruku na srce, mogli smo komotno proć ko dva stara dera, hahahah.
M zaustavio avto, ja uzeo kartu i u short pensu izletio pred drota. Ne znam šta je kompa mogao pomislit kad sam mu se počeo približavat, al pogled mi nije bio bistar, hahaha.
Uglavnom, uletim drotu sa Msj, si vu ple…i pokažem na kartu grad, kompa je počeo mahat rukama kad je skontao da ne ablam fransez, agoš agoš ( a gauche) iliti lijevo, i pokazuje mi dva prsta, što bi značilo drugi izlaz pa na livo, hahahahaha. Zahvaljujem mu sa mersi mister, i sjedam u avto.
Uboli smo pravo skretanje, to je to, pravac Tetuan.
Okruženje je bilo, hm, što reći, možda će slike sve reći.
Očaran arhitekturom, koja je btw, vrlo slična i u nekim našim selima i zaseocima, nisam ni primjetio koliko inventivnosti ima u ovim ljudima, tipo, kad ti se motor na busu pregrije, jednostavno ga podbočiš sa štapom, hahahahaahahah.
A vrh je bio kad smo naletili na Indijanske šatore, indijanaca nigdje, bit će da su u fjaci bili, obzirom da je čevru za pomahnitat.
Zaboravio sam spomenut da smo se pravo ukuhali u autu, naravno, klime nije bilo ni pod razno.
Do Chefchaouen smo trebali skoro doć, max pol ure. Zamišljao sam hladan tuš, i smotuljak, ah.
Chefchaouen je slikoviti je stari grad na sjeverozapadu Maroka i ujedno glavni grad istoimene pokrajine u regiji Tangier – tetouan. Grad je poznat po karakterističnoj španjolskoj i maorskoj arhitekturi te kućama obojenim u plave boje. Postoje dvije spike, oko te plave boje, iliti Plavog grada. Navodno su ga židovčići, koji su izbjegli, pitaj Boga od kud, popiturali u plavo, jer je plava njihova boja. No postoji i druga spika, navodno ga je ekipa popiturala u plavo da zajebu komarce, koji su trebali skontat da su u biti na moru pa kao da će manje grist, moš mislit. Navodno ima i kulinarsku tradiciju, mmmm, njami. Stoljećima je Chefchaouen slovio za sveti grad u koji ulaz strancima, pod prijetnjom smrću, nije bio dozvoljen, no srećom po nas sad je otvoren, hahaahha.
Mi naravno nismo došli proučavati arhitekturu i uživati u kulinarskim specijalitetima, već zbog nećeg sasvim drugog, hahahaha.
Chefchaouen još zovu i Kolumbija Maroka, jer se na obroncima Atlasa uzgaja ona jedna famozna biljčica od koje se napravi hash hash. I mi smo zbog toga tu. Dve stare prdonje došle su plombat šit.