Ulovio bus za Zg bez beda, ulovio i avion za Švicu, fakin propelerac, još sad mi odzvanja, bučno đubre, a i onaj za Moskvu sam ulovio hahahah.
U Moskvu smo došli sa uru zakašnjenja, kaos u Cirihu, kaos u Moskvi na aerodromu. Ovaj za Moskvu je vozila trebica, stisla turbo gas, i uspješno smanjila kašnjenje za pol ure, a onda čekanija na iskrcaj u Moskvi. Gejt na koji smo se morali privezat nije bio slobodan, tu smo još pol ure čekali.
Kad smo se konačno privezali, skužio da je šest sati, a dogovorio transfer za pet i pol. Do drugog aerodroma treba ura i pol u idealnim uvjetima. I dok mi drot čekiro Fan ID, zove me drajver. Melje ga po ruski sto na sat, nisam ga k. skonto. Drot me nešto pita a ja se sa drajverom nadglašavam, ne kuži on mene a bome ni ja njega. Tad sam skonto da bi mogao fasovat let.
Završila je seansa sa drotom pa trk po torbu, to je relativno brzo riješeno, a onda kaos.
Zovem opet drajvera, pitam ga di je, kompa melje i melje. Skonto ja da je to puška, ulovio nekog ufičala dao mu telefon i rekao da se dogovori sa drajverom di će me pobrat.
I trk skupa sa ufičalom do kompe. Kompa izlazi iz auta, srdačno se rukujemo a u glavi mi kipež. Sjedamo u razvaljeni taxi, i govorim mu da moram ulovit avion u kvarat do devet. Pajdo pogleda na sat, zabrinuo se malo pa mi namigne, stići ćemo, rekne mi. Kompa nije imao pol zubiju a ono što je imao trulež.
Krenuli mi, nisam ni znao što me čeka, jer da sam znao ne bi ušao u taxi.
Gužva na autoputu od pet traka, kamioni, busevi, avti..motori, ništa se ne miče.
Tad sam skontao da sam fasovo.
E sad, sjećate se onog francuskog filma Taxi? Kompa je počeo letat iz trake u traku, vozio po zaustavnoj traci, i to sto na sat. Padala je kiša fino, mokra cesta, a ja i kompa kao ispaljeni iz metka. Da sam se mogao promatrati samo.
Kolko puta je uletio u škarice, kolko puta smo se skoro zaljepili za šleper neki, a pajdo mi još stigne pokazivat slike od sebe i nekog frenda na mobu, pali cigare jednu za drugom, svako tolko ga netko zove na mob, jebote e.
Bio sam tolko lud a tolko smiren, nisam ni gledao cestu jer bi me srce izdalo.
Jedino što sam pratio koliko kilometara imamo još do aerodroma.
U dvajs do osam dolazimo na aerodrom konačno, trk na check in, ulovio neku curu koja radi tamo da me odvede di se moram čekirat.
Skupa smo trčali do šaltera, preko reda sam uletio, uspio sam, 45 minuta prije leta.
Olakšanje, kao da sam dobio na lotu majke mi.
Treće mudo mi nije izraslo, mada je malo falilo. Osam i pol sati leta a oka nisam sklopio praktički od petka ujutro.
Aj čujemo se, odo ubit oko 😂