Iskrcali se konačno iz aviona, dupe mi utrnulo. Check point je bio podijeljen na više jedinica pa se raštrkali svi na par kučica. Kompica koji je pregledavao pasoše bio je mrkog pogleda, vrtio pasoš amo tamo, imao je šta za vidjeti, par ruskih i jedna mongolska viza. Mora da je pomislio tko li je ovaj, putuje samo po vukojebinama. Opečatio mi pasoš, pa puhao malo da se osuši pitura, nemoš vjerovat. Do svidanja, rekoh mu pa se dokotrljao po stvari. Pobrao svoje prnje pa krenuo prema izlazu. Trebalo je promjeniti pare, pa sam zvjerao okolo ima li kaki eksčejnđ ofis araund. Prije ofisa, safatali me za simcard. Tri mladića, svi u jedan, ” Free sim card, free sim card”. Rekoh kad je free, a svuda je free, davaj. Kompica mi izvukao umetak u tren oka, frknuo nutra kirgiški sim, i to bo to. Neograničen internet, i malo više od deset dolara kredita za pozive unutar države, super. Promjenio sto dolarjev, I am good to go. Izletio van sa aerodroma, odmah se bagra taksista skupila nudeći povoljan prijevoz, moš mislit. Na vidiku nigdje maršrutke, kišica pada, neka zimica me ulovila pa otišao u obližnji caffe na kaficu. Naručio, sjeo, izvadio mob te ustanovio da ne znam koji mi je broj, hhahaha, a što sam pglu, nema mi ravnog. Zovnem kompu koji mi je donesao kaficu, izložim mu svoj problem a majstor je izvadio asa iz rukava i riješio problem. *112# i izbaci ti broj i tarifu. Ukucah to, promjenih si vacap broj, javih se doma. Pustio kompi neki bakšiš, zahvalih se na pomoći te se odvukao do maršrutke, pokucao tipu, otvorio mi vrata te se uvalio unutra. Prebacivanje do grada me došlo oko dolara. Mogao sam birati nešto skuplju varijantu, sa Mecom, no odlučio se ipak za jeftiniju opciju sa tradicionalnim ruskim đubretom.
krenuli. Bio sam solo točno minutu i pol, dok se nisu počeli uvaljivati aboriđini. Po putu do centra nakupilo se bagre. Nisu to bile klasične busne stanice, tko god je pokazao mot prstom, kompa je stao. Kiša nije prestajala padati te je moj plan da rutu od Osh bazaara do hostela pređem pehaka postajao sve neizvjesniji. Bez stvari bi to bez problema odradio, no sa koferčinom i ruksakom na leđima, po kiši je to sve skupa izgledalo manje izgledno. Kako smo se približavali gradu, pratile su nas i prve nastambe u predgrađu. Blatnjavi putevi, utopljeni u sivilo vremena, konjske zaprege, vozila koja broje pola stoljeća, pojačavale su osjećaj nelagode koji se prožimao mislima. Znao sam da me čeka kiša i tmurno i beznadno vrijeme, a okolina nije pomogla da se osjećam bolje. Stigosmo u grad. Gužva, trubljenje, divljaštvo vožnje, rezultiralo je zaustavljanjem naše maršrutke od strane plavih mundira. Šole je izletio van i po grimasama koje je radio nije bilo izgledno da će se izvući. Drot se nešto smijuljio pa sam pomislio da se majstor izvukao samo sa opomenom, no kad je izvadio nofčanik, znao sam da je fasovao. Zadnja stanica, svi izlaze van. Stao sam ispod neke nadstrešnice da si zamotam cigar, izvadio kišić te laganini ulovio tempo prema hostelu. Po 2gis aplikaciji, imam dobru uru za ubit hodajuć. Podloga po kojoj sam hodao bila je zemljanog karaktera, blatnjavog, bolje rečeno, na pojedinim mjestima lokve su bile ohoho duboke, naravno da sam zagazio u par njih. Tamo di su bile kao neke kocke, polu dignute, između kojih se naziralo blato nije se ni mogao voziti koferčić. Uglavnom sam ga više nosao nego vozio. Kako je u Turčiji na aerodromu vladala tropska klima ostao sam u majici kratkih rukava. Povjetarac koji je puhao, hladio je moje mokro telo, blagi trnci prolazili su mi kroz koske a nisam ni četvrtinu puta odradio. Vjerojatno je bio zajeb što sam se odlučio na šetnju po ovakvom vremenu ali jebala me grižnja savjest što sam leteći prema ovamo satrao dva obroka kao da sam lučki radnik, pa sam odlučio bar djelomično potrošiti požderano. Negdje na pola puta, sklonio se ispod nekog balkona, pa si smotao cigar, izvadio jedan od sendvičića iz ruksaka, koje sam trajno posudio iz loung bara sa Njofre. Zalio dobro vodom te nastavio hod očajnika. Negdje na broju 126 ( moj je 127) počeo sam osjećati oduševljenje, to je to, još malo pa stigoh. No oduševljenje je naglo splasnulo kada poslije br. 126 nije bio 127. Aplikacija mi je pokazivala da ima još za hodati i ne znam zašto je nisam poslušao nego sam počeo histerizirati. Šta ako je aplikacija u k…u, šta ako nije ažurirana, sto pitanja, niđe odgovora. Stao ispred nekog puba, točnije wine bara. Neki brkonja je kurio cigar, pa ga odlučio pitati. Nešto sam počeo na ruskom, pa nastavio na engleskom, na kraju se ispostavilo da je tip Kanađanin koji ovdje šatro vodi neki golf klub. Iz wine bara izleti njegov kompa, te kad sam im pokazao na mapi di sam se uputio skužili su da taj brko živi minutu od mog hostela te da će me frknut taksijem kad popije pivu. Iskreno, mogao sam nastaviti šetnjicu, ali nije mi se dalo. Kompa me pozvao na pivušu. Treći njihov frend drži taj birc, a drugi, Irac, je redovita mušterija. U birtiji je neki aboriđin jeo neku maneštricu. Trkeljali smo desetak minuta pa otišli na taksi. Ispostavilo se da poziv na pivušu nije bilo čašćenje, nego morao platit đjubretu. Taksist je bio neki nadrkani Rus, stalno je nešto kenjao, a vozili smo se možda pet minuta. Pozdravio se sa brkicom, zahvalio, te je svatko razgulio na svoju stranu.